Déjà vu

Poželela je da se to veče nikada ne završi i opet probala da prevari i sebe i vreme. Pijuckala je vino lagano, tek vlažeći usne. Duboko uvlačila gust dim cigarete, kao da ga poslednji put oseća. Proces usporavanja ju je potpuno obuzeo, da su joj reči ostale neizgovorene a misli ispreplitane i nejasne. Gledala je u njega nemo, čekajući da prvi progovori i prekine mučnu tišinu.

On je i dalje samo nemo zurio u njenu fotografiju. Odmahivao je glavom u neverici i razočaranju. Prišao je stolu, i dalje je ne primećujući, ugasio cigaretu. Približio se otvorenom prozoru, tiho šaptajući u noć:
- Kako si mogla da me ostaviš...

Glas mu se prekinuo. Sagnula je glavu, posramljena osećajem krivice. Bolje je ako sada ode. Spuštala je čašu čitavu večnost.

- Moram da krenem. Voz uskoro stiže, prošaputa.

Nije se osvrnuo. Ni ovog puta nije mogao da čuje njen glas. Na stolu je ostala netaknuta čaša vina i zaboravljene cigarete. Sve je delovalo isto kao one večeri kada su se videli poslednji put. On naglo oseti hladnoću noćnog vazduha, koja je ispunila prostoriju. Još jednom baci pogled na pustu ulicu. Ugleda senku devojke, kako brzo nestaje iza ugla. Svako veče bi ugledao bar jednu, koja je toliko ličila na nju. Nebo je bilo teško, pritiskalo mu je misli. Vazduh je mirisao na njen parfem. Zatvorio je prozor. 
Noćas će padati kiša.