Sećanje koje proždire
Dan borbe protiv nasilja nad ženama. Nije to više samo fizičko, nego i verbalno nasilje ili kako neko reče – sve ono što ponižava jednu ženu.
Ovo
je jedna iskrena priča, nije kratka i nije zabavna. Kao što svaki osećaj ima
svoj kraj i početak, tako je i ova teskoba rešila da njen kraj dođe danas. A ja
sam u to ime zapalila sveću osobi kojoj dugujem mnogo i zbog koje sam ja danas
ovakav čovek. Možda i žena.
Moja
baka je po svemu proživljenom bila žrtva prenošenja predanja s „kolena na
koleno“. Rođena u patrijarjhalnoj sredini u mnogobrojnoj porodici. Sirotinja,
ona što je i Bogu teška. Vredna i poštena, moralna i vaspitana. I njoj i njenim
sestrama su usadili da je muškarac glava kuće. I da je smisao života žene na
Zemlji da se uda i rodi decu.
Našli su se tamo na nekom poselu. On je nju
izabrao, naočitu crnku. Ona ili nijedna druga. Tako su njih dvoje iz ratom opustošene
Bosne zajedno pristigli u neki novi svet, da stvaraju novi život. Na momenat
ovo zvuči kao da su zajedno grlili dimnjak na nekom prekookeanskom brodu.
Zamišljam,
kako li je moja baka onako lepa i mlada, bila puna očekivanja od života. Sa
kakvom li je predanošću birala zavese, šerpe, kućila svoj srećni dom. Kupovala
na tačkice, išla u Trst kao i svi jer ovde ničeg nije bilo. Rodila troje zdrave
i divne dece. Nemačka babica joj pomogla da se porodi. Oni „njegovi“ je terali
da mesi hleb u naćvama i da kleči u 9.mesecu, jer je mnogobrojna familija
gladna. Oni „njegovi“ joj pokucali na vrata da uzmu šta im je trebalo – šporet,
frižider jer deda ima platu, kupiće on već to. A ona se bunila više ili manje,
gledala i podizala decu, bila vredna domaćica koja je zarađivala iako joj deda
nije dao da se bilo gde zaposli. Napravi sir, proda jaja. I meni je često
poturala dinar kada sam krenula u „prestonicu“. Plašila se da nisam gladna. Svaki
put bi mi rekla da „učim školu i da uvek treba da imam svoj dinar“.
Koliko je
imala ona, imali su i drugi. Iz njene kuće niko nije izašao gladan. Znala je da
nahrani ceo fudbalski tim jer su to drugari njenih sinova. Kuvala je najbolju
kafu na svetu, masjtorski teglila kore i pravila najbolju savijaču sa sirom. Kuvala
je s ljubavlju, kako samo još poneke majke i bake i dalje rade. Moja najstarija
sestra je nasledila njeno ime. I ona je divna, deca je zovu „majkom“. I ona je
plemenita duša.
Mi ženska momčad kako nas je mama zvala, kupovale
smo joj poklončiće za 8.mart: čarape, hulahopke, farbu, kremu za ruke, dezodoranse... Mama je
volela da joj tog dana napravi ugođaj: to je samo jedan dan u godini i mi ćemo
da joj pružimo da se oseća kao žena. Pile bismo zajedno kafu, ona njenu rakijicu,
naseckali bismo joj pršutu jer je to bila njena čast. Kafa i rakijica,
uz čašicu razgovora. Ja sam joj bila društvo ponekad. Volela je da joj farbam kosu. Nije volela da bude seda. Čuvala je svoju
intimu, uvek bi otišla u sobu da se presvuče. Bilo joj je neprijatno da joj ja
seckam nokte. Nosila je samo haljine, ispod nje obavezno kombinezon. Nikad nije
obukla pantalone. Nosila je marame. U početku je to bio samo da joj pridrži
viklere za frizuru, a kasnije iz kuće nije izašla bez crne marame.
Nosila
je crninu 30 godina. Prvo za unukom, posle za svojim sinom. Ne sećam se u čemu
smo je sahranili. Ne sećam se njenih svečanih haljina. Mislim da je to bio
džemper koji je čuvala i nikad nije
obukla. Možda ga je čuvala za taj čin. Umrla je na Uskrs kao mnogi veliki
mučenici. Mazila sam je po kosi u njenoj samrtnoj postelji, ne shvatajući da se
ona gasi preda mnom i govorila: Babika, čim ti bude bolje ja ću te ofarbati.
Samo me je nemo gledala i puštala da joj pričam priče i da je držim za ruku.
Tata je poslednji koji ju je video. On je znao da će ona umreti. Nije više
htela da živi, to nam je rekao, prepustila se.
Nisam
bila toliko mala kada su sve te tuge izdešavale. Sve sam zapamtila i propatila,
kao i cela moja porodica. Mnogo je bilo mračno u toj kući, puno tuge i puno
plača. Moja mladost je vrištala, bila sam željna veselja i slobode. Željna
razumevanja i utehe. Bežala sam od crnog oblaka koji je sedeo na krovu naše
kuće. Nijedan vetar nije bio toliko jak da ga oduva. Svetlost je došla tek sa
rođenjem moje mlađe sestre.
Sve
to vreme dok su moji baba i deda živeli odvojeno, ja nisam ni mogla da imam
predstavu kakav je njen život između ta četiri zida zaista bio. Znala sam da je moj deda
težak i prek čovek, koji je bio policajac i kad nije bio na dužnosti. On je nas
decu neizmerno voleo i poklanjao nam pažnju. Moj deda je za mene bio heroj,
ratnik, vitez, Marko Kraljević. Ja sam bila njegova mezimica, njegov
higijeničar, smejali smo se, puno pričali, zajedno pravili nameštaj za moju
sobu. Tek kada su se doselili da žive sa nama, ja sam postala svedok nemilih
događaja, sudija, lekar. Prisustvovala sam scenama koje su mi negde duboko
usadile strah i strepnju i prekinule ono bezbrižno detinjstvo. I zbog njih mi i
dalje zastane knedla u grlu kada ih se setim. Uznemiri me vika, lupanje vrata.
Oči crvene i naduvene od plača, modrice po telu, pocepana odeća. Koliko njih bi
u istoj situaciji uzelo pravdu u svoje ruke Pitam se da li sam ja kao tinejdžer
mogla bilo šta da uradim sem da vrištim i da je branim svojim rukama od udaraca?
Da pretim ako je pipne još jednom da ću pozvati policiju?? Nisam mogla da je spasim uvek, niko nije. Veći
deo porodice smatrao da je problem zavisnost, a ne svirepi policajac u penziji,
koji je maltretira i kinji.
Moja
baka jeste imala problem sa alkoholom ali ja ne znam da li je ona bila
alkoholičar. Nije ga podnosila, bila je slaba, nekada po ceo dan ne bi jela
onako iznervirana i ponižena. Niko nije imao rešenje. Znam da je bila neutešna žena
koja je izgubila sina i unuka. Koju je pogađala svaka svađa i koja se trudila
da izmiri usijane glave. Dolazila je kod nas na kafu, ali je pravi razlog bio
da krišom popije neki alkohol. Svi su joj branili da pije. Ja nisam, uvek
bih to prekršila i sipala joj makar pola čašice, za dušu, za lek. Bila je napaćena duša i ja sam mislila da joj toliko dugujem. Ona sama bi često
sa sobom nosila neku utehu ili spas, u torbi za prodavnicu. Odlazila je u goste trezna, vraćala se sama ili je neko morao da ide po nju. Često, u tome delirijumu, omamljena, suprotstvaljala bi se svom tamničaru. Sasula bi mu u lice sve što
joj je na duši. A bilo je puno toga. Proklinjala ga je. Klela. A ja sam u celoj
toj gužvi i gunguli stizala da budem ljuta na nju, da je grdim i pitam zašto to
sebi dozvoljava, zašto nema granicu? Tatu je bilo sramota. Trudio se da joj pomogne, ali nije mogao da promeni situaciju na bolje. Bilo je kasno. Pa zar je moj tata, večiti trezvenjak, zaslužio da pored svih briga koje
ima, sluša ljude koji pričaju kako su videli njegovu majku da se tetura po ulici? Nikakva kritika, ni lepa reč, ništa nije vredelo. Sva njena čula bila su otupela od suza, ružnih reči, života bez utehe.
Ona bi svima oprostila. Uvek će mi odzvanjati njene reči kako sam ja mlada i
da ne mogu da je razumem. Da mi želi da budem srećna i da nikada ne saznam kako
je to kada izgubiš i nadživiš svoje dete. I sada se sećam njenog glasa kako ga
dovikuje iznad groba, kada smo zajedno odlazili da ga posetimo. Istim prepuklim glasom kao
prvi put. Žena koja bi svoju dušu i sve što ima dala da je njeno najmlađe dete
tu. Ništa joj nije vredelo, ni što je živela smerno i moralno. Život je nije
nagradio. Njoj je smrt došla kao olakšanje. Nju više ništa nije moglo da
razveseli. Njen život je bio kao u kavezu.
Goya - Two Old Men Eating Soup |
Comments
Post a Comment