It can't rain all the time

It can't rain all the time

Pamtim kako smo se upoznali. Ti si mi uz osmeh posudio upaljač i zapalio cigaretu. Gluvarili smo na hodniku, u pauzi između predavanja. Kasnije si mi taj isti upaljač i poklonio, a ja se tada nisam setila da ti za njega ponudim novčić. Kažu, time se razbije maler kad nekom poklanjaš opasnu stvar. Možda je to odredilo trajanje našeg prijateljstva. Ipak, želela sam da sačuvam tu stvarčicu, pa sam napravila mali kolaž i u njega uklopila i to parče plastike. Uramila ga i ulepšala zid moje male sobe. Kolaž tvog duha su kasnije dopunjavali slučajni susreti, misli, telefonski razgovori. Potom i zajednički momenti i događaji. 

Često sam razmišljala o lepoti i čistoći našeg prijateljstva i bila ponosna na to. Delovao si umirujuće na mene, svojom pojavom, prijatnim tonom tvoga glasa. Imao si puno talenata i predivno si crtao. Jedno vreme si slikao ikone. Zasigurno su to bili jedini likovi koji su zračili kao i ti, bez zlata i pozlate na njima. Ispričao si mi jednom i priču kako te je sam anđeo spasio da ostaneš na ovom svetu. I nosio si trag na levom ramenu.  

Delovao si nekad nestvarno, kao da si ovog trenutka sišao, među nas ljude. Kao spona između dva sveta. Mislila sam da si čudan, da si nežan, da si odan, da si skroman. Da si poseban. Poštovala sam tvoju introvertnost i našla način da zavirim u ono što je skriveno. Poklonio si mi ogrlicu, koju si napravio od ljubičasto-plavih kuglica gline, plašeći se da li će mi se svideti. Nemam više te perle, koje sam često držala blizu sebe kao brojanicu, ali se i sada jasno sećam njenih oblika i boja. Jedne hladne večeri sam ti dala jaknu da te utopli, dok ne stigneš do kuće a ti si je posle rado nosio jer je bila skroz u tvom "fazonu".

Razdvojilo nas je najveće nevreme. Ponekad smo samo mogli samo da se čujemo telefonom a onda su i veze postale loše. Strahovala sam da te više neću videti, brinula sam jesi li dobro. Poslala sam ti razglednicu sa sličicom miša, od koga si ti pomislio da je zeka zbog njegovih velikih stopala. Znam da te je uveseljavala, baš kao i ja uvek, makar me samo imitirao kako pričam.  

Kada sam te poslednji put posetila, sedeli smo, smejali se, pričali, prisećali se. Onda smo požurili svako svojim obavezama i životu, bez očekivanja da  će sledeći susret uslediti uskoro. Kraj nas su bili neki drugi ljudi, nama posebni, kao nekada nas dvoje jedno drugom. To nežno prijateljstvo je pronašlo put da postane jedno divno sećanje na davno vreme mog prethodnog života. Vreme kada su nam se putevi na kratko ispreplitali. I baš kao nekada kolaž na zidu, poželela sam da ga sačuvam i uramim, evo makar ovde. Tvoj glas je prestao da priča, ali kada hoću, mogu i dalje da ga čujem.