Pali anđeo

Dah mi je u jednom trenutku bio zaustavljen. Ponestalo mi je vazduha u toj sobi bez prozora, bez pogleda, bez zvuka. Ispustila sam krik u tamu, onaj koji niko sem mene nije čuo. Ta tama nije bila noć već boja moje svesti, koja se stidela. Nije želela da izađe na dnevno svetlo. Pa ipak, neko je ušao u sobu, ka postelji u kojoj sam ležala, kucnuo me po čelu i otvorio prozor. Hladan vazduh punio mi je nozdrve i čuli su se koraci koji odlaze.

Evo me, prisutna sam. Znam i kako se zovem i zašto sam tu. Budna sam, smejem se, vrtim svoje dlanove, popravljam frizuru. Pogled luta po sobii, traži obrise nekoga ko je maločas bio tu. Tražim tu senku koju sam odbacila.

Izašla sam iz sobe i iza sebe ostavila sam deo svoje duše i tela, a jedan deo mene se zauvek zaključao u mojoj podsvest. Čuvam te tu i imam liniju urezanu na dlanu, koja podseća na tebe. Tog dana, sam prvi put zaista hodala po zemlji i bolelo je. Pali anđeo, bez svojih krila. Bolela je realnost, ne samo ožiljci.