Kapetan Nemo

Prošlost je davno predstavljala neku reč koju nisam suštinski razumevala. Nisam imala uspomene, dok nisu krenula sećanja. Najpre pomešana sa maštom a kasnije sve jasnija. Neka od njih nisu bila samo moja već tuđa, pretvorena u mentalne slike i pogrešno zapamćena kao moja sopstvena. Nisam imala svest o tome šta je to vreme, iako sam znala da gledam na sat, iako sam znala da nabrojim mesece i godine. Moja podsvest je marljivo radila pa nisam nikada osetila težinu tih slojeva, koji su se filtrirali, padali na dno, u zaborav a na površini je ostajala čista voda. Zato je to moja svest ostala lepo i sigurno mesto, predeo koji ispunjava čista planinska reka, u kojoj se igraju, brčkaju i uživaju sva ta lepa sećanja. One druge nemani, nasleđene legende i priče, čuvam zakopane na dnu te reke. Kada zatvorim oči, samo ja znam gde se kriju i ne dam im da ugledaju svetlost i udahnu vazduh. Za njih bi bio potreban Nautilus da ih izroni.