αlfa и Ωmega

Početak i kraj sveta

V.S. je (bio) moj otac. Od njega mi je ostao samo sat koji je nosio, zajedničke fotografije, jedino vidljivo, a ukočeno, sumnjivo nasledstvo. Oni koji su ga nekada znali, redom su ga i temeljito zaboravili, a sećanja na mrtve su falsifikati - ljudi vam pričaju ono što pretpostaljaju da želite čuti. Njegovi roditelji takođe nisu živi, sahranjeni su kraj njega, ne tako davno. Ostala je nekolicina kojima je bio važan i nezamenjiv.

Poginuo je mlad ali je ipak ostavio neke tragove za sobom, a koji su izbledeli pred ekspanzijom koja je posle njega došla. Sada sam stariji 10 godina od svoga oca. Slabo ga se sećam, ponekad mislim da ga u stvari nikada nisam video. Sećam ga se i kada bih hteo da mislim na nešto veselije, na život i budućnost. Sanjam prazninu koja se zove V.S. Ne vidim ništa i ne nazirem lik, ali znam da je to V.S: Da li će moji sinovi jednom tako sanjati, ne znajući šta (koga) sanjaju - glavu bez lica i lice bez crta, masku sna i ponora?

Možda se sam V.S. (ili uz moju pomoć) tako polako vraća u život, reinkarnira se psihološki i potajno, trudi se da dobije oblik u kojem će jedno vreme boraviti? Ili ja to podsećam sebe na dug, kajem se u snu, a ne želim i neću to sebi da objasnim na javi? Mrtvi ne opominju, to mi sami sebe opominjemo. Intuicija je jedna zaista prodorna ljudska osobina; ona se nalazi tamo gde ništa i ne tražimo, ona svet otkriva i oživljuje.

Kada opisujem smrt V.S. kao da opisujem svoju. Taj skriveni obrazac njegove propasti zapisan je negde u mojim genima i sigurno čeka da ga neko otkrije i dešifruje. . Vozio sam auto pre nekoliko godina, dobro poznatim putem, bila je vlažna novembarska noć, nešto između magle i kiše je važilo iskrpljeni put. Sa obe strane puta promicala su slablasna drveća i nadnosila se nad usamljenog putnika. Zaustavio sam auto kraj puta. Tupo osećanje straha i mučnine grčilo mi je utrobu; ruke za volanom su podrhtavale i činilo mi se na trenutak da skrećem sa puta. Otvorio sam prozor i hladan novembarski vazduh me je razbudio, ostavio sam upaljen motor i svetla; radio je šuštao. Kroz kišnu noć nazirao sam svetla sela i toranj crkve. Bio sam vrlo blizu. Rekao sam sebi: "Spavaj! Ako ne zaspiš, ako se ne odmoriš nikada nećeš videti  te nasmejane glavice po koje si krenuo. Smrt nije u kolima, ni na drumu. Ona je u tebi. Mami te, izaziva i privlači. Odoli joj nekako!" Znao sam na kom se mestu nalazim iako su oko mene bile samo sablasno crne njive. Nijednog znaka koji ukazuje da sam na TOM mestu. Jednostavno sam osetio, kao magnet koji te privuče.

U žutoj svetlosti farova nazirao sam lice uokvireno prosedom kosom, koje sam negde već video. Preplavila me je bolna radost. Na ovom mestu se zaustavio i njegov auto. Sedim i osluškujem. Očekujem da će tišinu prekinuti škripa kočnica, da će s puta, iz krivine preleteti sivi auto, koji će se prevnuti nekoliko puta, lomeći i i sasecajući drveće ispred sebe...Tu je nekada bilo drveće i jedno obliku slova V koje je zaustavilo snažnu mašinu i tvoje srce. Ta noć je bila burna i nedorečena, s puno vike i ružnih reči. Bio si jako blizu sela, jako blizu puta. Sat na tvojoj ruci pokazivao je 21:30 a tvoje srce je kucalo još četiri sata. Kasetofon je vrteo muziku grupe "Kerber". Tvoje putovanje po Zemlji se prekinulo naglo. Oni koji su te najiskrenije voleli, patili su, izbezumljeni od tog nadljudskog bola koji je kidao zdravo tkivo. Bio sam pošteđen svih ludačkih scena koje su se tamo odvijale, jer sam živeo u našem domu, sa majkom. Godinu dana kasnije, proširivali su taj put i sasekli su svo drveće pored puta koje je smetalo asfaltu.

Moj stric je godinama, kao puzle prikupljao tragove, reči i sećanja. Sve ono što bi moglo da pojasni sumnjivu  smrt moga oca. Niko nije znao precizno da kaže ili su krili. Ostalo je nepoverenje prema svakom iskazu koji su ljudi davali. Postao je čovek koji uporedo živi sa mrtvima, koji priča s njima u snovima, koji je jedini dotakao kosti svojih najmilijih. Dao bi svoj život za njegov, tako nesrećan. Trebalo je par decenija da prođe da duhovi nađu spokoj i da napuste našu kuću. U njoj su ostale da žive grešne duše onih kojima je zamaljski život bio patnja a sa njima uporedo pravednici, koji su zaslužili mir i spokoj i na ovom svetu.

Dubok, strašan bol prelazi granice duše i duha i sam sebi postaje anestetik. Prostor ispunjen bez-bolom zvoni od nagoveštaja kraja, poslednjeg daha, tihog umiranja. U jednom magnovenom, slasnom trenutku V.S. je shvatio da ga više ništa ne boli, da lebdi kao maslačak na blagom vetriću koji pirka; nije osećao razmrskano telo - ništa osim sebe kao nešto neodređeno, lelujavo, treperavo - prolazno. Naglo su prestali strah, strepnja, neprijatnosti. Sve se nekako udaljilo i smanjilo do majušnog, nevidljivog. Noć. žmirkave zvezde su polako promicale, hladan vazduh opijao je mirisima. Gledao je jedino prostranstvo, tamno i duboko nebo.

 Baš kao i ja večeras.

Insipirisano pričom Vidosava Stevanovića "D.S."
Napisano 25. 04 1998.