Sećanje koje proždire

Dan borbe protiv nasilja nad ženama. Nije to više samo fizičko, nego i verbalno nasilje ili kako neko reče – sve ono što ponižava jednu ženu.

Ovo je jedna iskrena priča, nije kratka i nije zabavna. Kao što svaki osećaj ima svoj kraj i početak, tako je i ova teskoba rešila da njen kraj dođe danas. A ja sam u to ime zapalila sveću osobi kojoj dugujem mnogo i zbog koje sam ja danas ovakav čovek. Možda i žena.

Moja baka je po svemu proživljenom bila žrtva prenošenja predanja s „kolena na koleno“. Rođena u patrijarjhalnoj sredini u mnogobrojnoj porodici. Sirotinja, ona što je i Bogu teška. Vredna i poštena, moralna i vaspitana. I njoj i njenim sestrama su usadili da je muškarac glava kuće. I da je smisao života žene na Zemlji da se uda i rodi decu. 

Našli su se tamo na nekom poselu. On je nju izabrao, naočitu crnku. Ona ili nijedna druga. Tako su njih dvoje iz ratom opustošene Bosne zajedno pristigli u neki novi svet, da stvaraju novi život. Na momenat ovo zvuči kao da su zajedno grlili dimnjak na nekom prekookeanskom brodu. 

Zamišljam, kako li je moja baka onako lepa i mlada, bila puna očekivanja od života. Sa kakvom li je predanošću birala zavese, šerpe, kućila svoj srećni dom. Kupovala na tačkice, išla u Trst kao i svi jer ovde ničeg nije bilo. Rodila troje zdrave i divne dece. Nemačka babica joj pomogla da se porodi. Oni „njegovi“ je terali da mesi hleb u naćvama i da kleči u 9.mesecu, jer je mnogobrojna familija gladna. Oni „njegovi“ joj pokucali na vrata da uzmu šta im je trebalo – šporet, frižider jer deda ima platu, kupiće on već to. A ona se bunila više ili manje, gledala i podizala decu, bila vredna domaćica koja je zarađivala iako joj deda nije dao da se bilo gde zaposli. Napravi sir, proda jaja. I meni je često poturala dinar kada sam krenula u „prestonicu“. Plašila se da nisam gladna. Svaki put bi mi rekla da „učim školu i da uvek treba da imam svoj dinar“. 

Koliko je imala ona, imali su i drugi. Iz njene kuće niko nije izašao gladan. Znala je da nahrani ceo fudbalski tim jer su to drugari njenih sinova. Kuvala je najbolju kafu na svetu, masjtorski teglila kore i pravila najbolju savijaču sa sirom. Kuvala je s ljubavlju, kako samo još poneke majke i bake i dalje rade. Moja najstarija sestra je nasledila njeno ime. I ona je divna, deca je zovu „majkom“. I ona je plemenita duša.

Mi ženska momčad kako nas je mama zvala, kupovale smo joj poklončiće za 8.mart: čarape, hulahopke,  farbu, kremu za ruke, dezodoranse... Mama je volela da joj tog dana napravi ugođaj: to je samo jedan dan u godini i mi ćemo da joj pružimo da se oseća kao žena. Pile bismo zajedno kafu, ona njenu rakijicu, naseckali bismo joj pršutu jer je to bila njena čast. Kafa i rakijica, uz čašicu razgovora. Ja sam joj bila društvo ponekad. Volela je da joj farbam kosu.  Nije volela da bude seda. Čuvala je svoju intimu, uvek bi otišla u sobu da se presvuče. Bilo joj je neprijatno da joj ja seckam nokte. Nosila je samo haljine, ispod nje obavezno kombinezon. Nikad nije obukla pantalone. Nosila je marame. U početku je to bio samo da joj pridrži viklere za frizuru, a kasnije iz kuće nije izašla bez crne marame.

Nosila je crninu 30 godina. Prvo za unukom, posle za svojim sinom. Ne sećam se u čemu smo je sahranili. Ne sećam se njenih svečanih haljina. Mislim da je to bio džemper koji  je čuvala i nikad nije obukla. Možda ga je čuvala za taj čin. Umrla je na Uskrs kao mnogi veliki mučenici. Mazila sam je po kosi u njenoj samrtnoj postelji, ne shvatajući da se ona gasi preda mnom i govorila: Babika, čim ti bude bolje ja ću te ofarbati. Samo me je nemo gledala i puštala da joj pričam priče i da je držim za ruku. Tata je poslednji koji ju je video. On je znao da će ona umreti. Nije više htela da živi, to nam je rekao, prepustila se.

Nisam bila toliko mala kada su sve te tuge izdešavale. Sve sam zapamtila i propatila, kao i cela moja porodica. Mnogo je bilo mračno u toj kući, puno tuge i puno plača. Moja mladost je vrištala, bila sam željna veselja i slobode. Željna razumevanja i utehe. Bežala sam od crnog oblaka koji je sedeo na krovu naše kuće. Nijedan vetar nije bio toliko jak da ga oduva. Svetlost je došla tek sa rođenjem moje mlađe sestre.

Sve to vreme dok su moji baba i deda živeli odvojeno, ja nisam ni mogla da imam predstavu kakav je njen život između ta četiri zida zaista bio. Znala sam da je moj deda težak i prek čovek, koji je bio policajac i kad nije bio na dužnosti. On je nas decu neizmerno voleo i poklanjao nam pažnju. Moj deda je za mene bio heroj, ratnik, vitez, Marko Kraljević. Ja sam bila njegova mezimica, njegov higijeničar, smejali smo se, puno pričali, zajedno pravili nameštaj za moju sobu. Tek kada su se doselili da žive sa nama, ja sam postala svedok nemilih događaja, sudija, lekar. Prisustvovala sam scenama koje su mi negde duboko usadile strah i strepnju i prekinule ono bezbrižno detinjstvo. I zbog njih mi i dalje zastane knedla u grlu kada ih se setim. Uznemiri me vika, lupanje vrata. Oči crvene i naduvene od plača, modrice po telu, pocepana odeća. Koliko njih bi u istoj situaciji uzelo pravdu u svoje ruke Pitam se da li sam ja kao tinejdžer mogla bilo šta da uradim sem da vrištim i da je branim svojim rukama od udaraca? Da pretim ako je pipne još jednom da ću pozvati policiju??  Nisam mogla da je spasim uvek, niko nije. Veći deo porodice smatrao da je problem zavisnost, a ne svirepi policajac u penziji, koji je maltretira i kinji.

Moja baka jeste imala problem sa alkoholom ali ja ne znam da li je ona bila alkoholičar. Nije ga podnosila, bila je slaba, nekada po ceo dan ne bi jela onako iznervirana i ponižena. Niko nije imao rešenje. Znam da je bila neutešna žena koja je izgubila sina i unuka. Koju je pogađala svaka svađa i koja se trudila da izmiri usijane glave. Dolazila je kod nas na kafu, ali je pravi razlog bio da krišom popije neki alkohol. Svi su joj branili da pije. Ja nisam, uvek bih to prekršila i sipala joj makar pola čašice, za dušu, za lek. Bila je napaćena duša i ja sam mislila da joj toliko dugujem. Ona sama bi često sa sobom nosila  neku utehu ili spas, u torbi za prodavnicu. Odlazila je u goste trezna, vraćala se sama ili je neko morao da ide po nju. Često, u tome delirijumu, omamljena, suprotstvaljala bi se svom tamničaru. Sasula bi mu u lice sve što joj je na duši. A bilo je puno toga. Proklinjala ga je. Klela. A ja sam u celoj toj gužvi i gunguli stizala da budem ljuta na nju, da je grdim i pitam zašto to sebi dozvoljava, zašto nema granicu? Tatu je bilo sramota. Trudio se da joj pomogne, ali nije mogao da promeni situaciju na bolje. Bilo je kasno. Pa zar je moj tata, večiti trezvenjak, zaslužio da pored svih briga koje ima, sluša ljude koji pričaju kako su videli njegovu majku da se tetura po ulici? Nikakva kritika, ni lepa reč, ništa nije vredelo. Sva njena čula bila su otupela od suza, ružnih reči, života bez utehe.

Ona bi svima oprostila. Uvek će mi odzvanjati njene reči kako sam ja mlada i da ne mogu da je razumem. Da mi želi da budem srećna i da nikada ne saznam kako je to kada izgubiš i nadživiš svoje dete. I sada se sećam njenog glasa kako ga dovikuje iznad groba, kada smo zajedno odlazili da ga posetimo. Istim prepuklim glasom kao prvi put. Žena koja bi svoju dušu i sve što ima dala da je njeno najmlađe dete tu. Ništa joj nije vredelo, ni što je živela smerno i moralno. Život je nije nagradio. Njoj je smrt došla kao olakšanje. Nju više ništa nije moglo da razveseli. Njen život je bio kao u kavezu.

                     Goya - Two Old Men Eating Soup

Sigurna sam da ima puno žena koje nemaju finansijsku sigurnost, koje svakodnevno preživljavaju razne torture, koje nemaju gde da odu. Sve posle je kasno. Bilo kakav život je bolji nego život u strahu za svoj život.  Kada čujem reč nasilje nad ženama, meni se pojavi slika moje bake. Pamtim je nasmejanu jer su to oni nadragoceniji trenuci koje sam provela sa njom. Blaga i krotka a usamljena u svom tugovanju. Bila je žrtva porodice, svog vaspitanja  i morala. Kažu živ čovek može svašta da istrpi. Njena sudbina je bila da nosi ogroman teret na svojoj duši. Njen odlazak u smrt je bio beg u slobodu. Svakoga dana posle, deda bi je spominjao i plakao je kao dete za njom. Kao da su živeli u harmoniji i da nikada nije podigao ruku na nju. Kao da joj je umesto ružnih reči, ceo život govorio stihove. Bio je istrajan u tome da su je druge stvari oterale u grob. Da su njih dvoje bili kao nokat i meso sjedinjeni i da on bez nje ne može. Njemu je život bez nje, da ga stiša i umiri, postao zaista teška patnja.Deda je umro 3 godine posle nje. Nastradao je na Uskrs. Baš kao i mnogi mučenici.