Ponekad

Ponekad se probudim srećna bez ikakvog razloga. Neki moj nezapamćeni san je podstakao mozak da luči hormon sreće.
Ponekad pomislim da nije normalno što sam toliko zadovoljna i zahvaljujem se svom nevidljivom čuvaru, koji mi čuči na desnom ramenu.
Ponekad ne mogu odjednom da prihvatim količinu svih tih lepih stvari, koje i mene čine lepom.
Ponekad pomislim bilo bi bolje da konačno spustim stopala na zemlju. A znam da trapavo hodam.
Ponekad u vazduhu uhvatim misao na koju sam zaboravila i srećna što sam je ponovo našla, pažljivo je vratim nazad da se ne istopi.
Ponekad sam zaista iskrena prema sebi.
Ponekad sam užasno rasejana i neodgovorna. To su moje jedine dečje igre koje sebi dopuštam.
Ponekad sam ljuta što sam takva.
Ponekad sam srećna samo zato što dopuštam da vreme oko mene curi i nisam u panici zbog toga.
Ponekad sam samo užasno tužna, samo zato što nisam navikla da to budem i ne umem da se nosim sa tim.
Ponekad poželim da sam veverica koja živi u šupljem drvetu na Kalemegdanu i koju hrane penzioneri.
Ponekad me samo pomisao na moje lude ideje, teraju da uživam u trenutnoj sreći. Da uživam i da se smejem.