Izlazak

Noć je bila kao stvorena za letenje. Konačno vazduh svež i pun kiseonika, posle toliko kišnih noći. Mesečeva srebrna svetlost je čarobno obasjavala krajolik. Nije mogla da sedi skrštenih krila. Pa šta i ako otkriju? Ionako suviše kratko živi. Čemu onda pravila, svejedno si isprogramiran da odletiš u stratosferu. U ovoj naprednoj civilizaciji nema kršenja propisa jer nema slobode. Ali treperenje koje je osećala na vrhovima, ubrzavalo je strujanje vazduha oko nje.

Niko ne leti noću, jer se ne usuđuje da bude uhvaćen. Šta ako sutra bude kasno? Razmišljala je o njegovoj nenadmašnoj veštini letenja, dok je nespretno sletala na krov zgrade. Videla je prigušeno svetlo. Nečujno skupi krila.


Na krevetu se nazirala figura nalik civilizaciji ljudi, koja je bila pretnja opstanku njene. Prepala se i ustuknula. Šta se ovde dešava? Kako nije primetila? Vrtelo joj se u glavi od čudnog mirisa tog tela u sobi. Kriknula je, osećajući toplinu koja ju je gušila, topila joj krila. Netremice je zurio u nju, potpuno transformisan u nesavršeno ljudsko biće. Vrtele su joj se u glavi fotografije tih bića: kosa, zubi, noge, ruke, baš kao što su priručnici pokazivali. Uporno je pogledom tražila tračak nade, zgrožena nestvarnim prizorom. Njegov glas je prekinuo tišinu:


- Verovatno sada uviđaš zašto sam poseban. Savršeno sam savladao letenje, samo zato što se odlično snalazim u hodanju po zemlji. Moja nesavršenost za tebe je mana, a ja opstajem samo zahvaljujući mimikriji. Ja sam u tvom svetu spodoba i osuđen sam da letim sam, jer mi je cilj čak i ova prividna sloboda. Sad znaš moju tajnu i zašto nisam hteo da letim sa tobom.


Zbog čega je rizikovala i svoj viši cilj zamenila za praznu sudbinu? Sada će je sačekati kazna te nepromišljene mladalačke odluke. Okrenula se još jednom pre nego što će izleteti u noć. Njena slabost lebdela je u prostoriji. Mesec se lagano okretao na drugu stranu. Jedino što je mogla da uradi jeste ono što je tražio. Da nestane.