Kafa
Marti, devojci mog najboljeg druga bio je isključen telefon. Kako sam joj ja prva komšinica, tih dana sam joj služila kao kurir i uredno prenosila poruke. Može da dođe ili ne, videće se tamo i tamo i u koje vreme. Baš i ne spadam u red onih što prave smicalice, ali sam shvatila da u toj tipično ženskoj osobini itekako može da se uživa. Ako se ukaže pogodno tlo, igra počinje.
Marta me pozvala na kafu, ne znajući da je kafa je za mene ritual prema kom se ponašam sa dužnim poštovanjem. Otvorila mi je u žurbi sa peškirićem na glavi. Nije baš imala puno vremena za mene. Na licu je imala neku zelenu masu koja joj je pravila bolan grč, svaki put kada bi progovorila. Pomislila sam: sreća pa ne može puno da priča... Zavalila sam se u fotelju ispred TV očekujući mirisni napitak svakog časa, dok je ona letela je po stanu, odabirajući šminku, garderobu... Začuo se zvuk tuša iz kupatila. U kuhinji je prijatno mirisalo. Potom se čuo fen iz njene sobe. Mamio me miris iz kuhinje. U dokolici i pomalo ogladnela od čekanja, mogla bih da gricnem i ocenim Martine kulinarske veštine. Ipak je moj najbolji drug u pitanju…Nakon mog poprilično protraćenog vremena, na vratima kuhinje pojavila se Marta i zbunjeno gledala u ostatke hrane, prljavo suđe i čačkalicu u mojim ustima.
- Nije ti bila loša večera, sos je stvarno bio odličan, moraš mi reći kako ga praviš. Hoćemo li piti sad kafu?
- Ali to sam spremila za...
- Ne brini ništa, zaboravila sam da ti prenesem. Marku je nešto iskrslo večeras, izgleda da neće doći, nije mogao ranije da mi javi.
Savršena šminka topila se na savršenom licu. Promaklo mi je da joj kažem da ćeš samo malo kasniti jer su ti se kola pokvarila. U čudu sam posmatrala lice ispred sebe koje je samo menjalo boje.
- Sad ako si sve završila možemo popiti kafu! Mada…može i neki drugi put, sada je poprilično kasno...
Svaki ritual zahteva žrtve. Ova se i nije mnogo opirala.
Marta me pozvala na kafu, ne znajući da je kafa je za mene ritual prema kom se ponašam sa dužnim poštovanjem. Otvorila mi je u žurbi sa peškirićem na glavi. Nije baš imala puno vremena za mene. Na licu je imala neku zelenu masu koja joj je pravila bolan grč, svaki put kada bi progovorila. Pomislila sam: sreća pa ne može puno da priča... Zavalila sam se u fotelju ispred TV očekujući mirisni napitak svakog časa, dok je ona letela je po stanu, odabirajući šminku, garderobu... Začuo se zvuk tuša iz kupatila. U kuhinji je prijatno mirisalo. Potom se čuo fen iz njene sobe. Mamio me miris iz kuhinje. U dokolici i pomalo ogladnela od čekanja, mogla bih da gricnem i ocenim Martine kulinarske veštine. Ipak je moj najbolji drug u pitanju…Nakon mog poprilično protraćenog vremena, na vratima kuhinje pojavila se Marta i zbunjeno gledala u ostatke hrane, prljavo suđe i čačkalicu u mojim ustima.
- Nije ti bila loša večera, sos je stvarno bio odličan, moraš mi reći kako ga praviš. Hoćemo li piti sad kafu?
- Ali to sam spremila za...
- Ne brini ništa, zaboravila sam da ti prenesem. Marku je nešto iskrslo večeras, izgleda da neće doći, nije mogao ranije da mi javi.
Savršena šminka topila se na savršenom licu. Promaklo mi je da joj kažem da ćeš samo malo kasniti jer su ti se kola pokvarila. U čudu sam posmatrala lice ispred sebe koje je samo menjalo boje.
- Sad ako si sve završila možemo popiti kafu! Mada…može i neki drugi put, sada je poprilično kasno...
Svaki ritual zahteva žrtve. Ova se i nije mnogo opirala.
 |
| Tiepolo - The Sacrifice-of-Iphigenia |
Comments
Post a Comment